Minijature, Miroslav Stamenković

Minijature, Miroslav Stamenković





JEDAN

- Pivo?
- Ne, u toku je ,,alkohol-pauza’’.
- Pauza?
- Da.
- Veruješ?
- Ni malo.
- Naravno.

već godinu dana Oličenje Primitivizma Od Gradonačelnika mi daje neke ti izjave:
obaveštenost, poštenje, neposrednost, pričaju mi, al’ nekako drugačije, u nekoj formi, novoj po mene;
a jednom, uzeo sam 1000 evra od zelenaša iz Borče, i vratio, dok nisam zaglibio koliko to treba,
i video Lenjina, i jedino se pitao što nije dozvoljeno slikanje i pričanje,  a on –
i bled i dosadan i glup;
gutao sam kapljice valerijana, pio jak ruski čaj, gledao ljude, pitao se, drhtao, pio i pio,
i nekako, pitam se, i došao, dogurao tu gde jesam, kakav sam.

sedim u radnoj stolici (a šta ja ,,radim’’?), noge, savijene, na foteljici, a u ruci Stendal, Kartuzijanski manastir u Parmi 2. Džepno izdanje. Sitna slova. Glava mi, čak bih rekao nakon tačno predviđenog vremena, pada. Pogled je zamućen. Mučim se.
i, na kraju, jedan, ne citat, ne parafraza, već nešto čiji sam ja smisao potpuno izokrenuo, ne shvatajući ga, realno, ali ima tu počast: ,,Oduzmi čoveku hrabrost da misli na neubičajene stvari.’’   

u momentima pisanja, član jedne od hrišćanskih stranaka, na TV-u, stručno grabi lopatom zemlju i zatrpava neko drvo, ne znam vrstu al’ kažu da je simbolično, u dvorištu neke nove crkve, nazirem skelu u pozadini, on je u odelu, sledi aplauz, peckaju me žmarci, tahikardija, crvene pruge na nebu od zalazećeg sunca u pozadini, šta se događa sa mnom? ...


PAUZA


    Otišao sam po novu saobraćajnu dozvolu za majku i, eto, namah osetio tu НКВД аtmosferu, a da je i ne znam, sem iz knjiga. Ti leptirasti pokreti udova, procenjivački i sumanuti pogled , reči pune sigurnosti i laži. Moja uobrazilja. Predrasude. Strah i mržnja. Velika, velika mržnja, muka, mučnina.

    Jutros sam shvatio: nikada mi nije smetalo da budem sam. Bio sam sam kao mali: seckao sam iz slikovnica slike životinja i po ko zna koji put gledao slike iz bajki, ogromne bundeve, drveće koje govori. Sećam se da mi nije bilo potrebno društvo. Nisam težio za njim. Bilo je trenutaka, kasnije, u nekim čudnim trenucima po moj život, kada sam žudeo za drugim ljudima. Danas, osećam se slobodno, oslobođeno, svemoćno, i previše slobodno. A ovo je jeftino napisano: ,,trebalo bi da sebi ogranićim malo tu slobodu’’.

DVA


Bežanje.
Čitanje knjiga.
Gubitak...

    Uzimam trodon, 2 diazepama. Kuvam sebi kafu. Već dva meseca ne pušim. Već dva meseca ne pijem. I koncentrisan sam i rastrzan. I besan i svoj. I dalje, isto, samo... ono što je nemoguće reći... to je to... to osataje... uvek, u ovom-onom obliku, opstaje...
    Bez lucidnosti je sve šupljikavo kao sito. Ni dosade ni bola. Ničega dobrog ni lošeg. Ničega istinskog ili lažnog.


MINUT


    Sanjao sam da pišem i sećam se šta sam pisao, i znam i povod. Povod je jedna Barouzova rečenica iz knjige Džanki, a ja sam je preuzeo i razradio, proširio; dakle, pisao sam, otprilike:
    ,,Osetio sam neugodnu tišinu i nastavio sam da pričam, iako nisam imao šta. Panduri, to sa znao, vole kad ,,pevaš’’, ali ja nisam imao ništa za njih. pričao sam gluposti, nepotrebne i beskorisne stvari, ali sam pričao. Bili su zadovoljni. Naravno, nisam smeo da preteram, da ih toliko potcenim, iako stojim i dalje iza konstatcije da su glupi, pričao sam sporo i umereno, odmereno, doticao sam se teme iako, realno, to nije imaalo nikakve veze sa onim za šta su me optuživali. Bili su zadovoljni što ih se plašim, i ja sam bio zadovoljan što ne dobijam batine.’’ Tako nešto sam ,,pisao’’, manje-više.
    A kad sam se probudio i nakon popijene kafe ustanovio sam da moram da pišem, nešto, takoreći svakodnevno, da napravim protivtežu neumornom čitanju koje me, eto, prati. Čini se da sam pronašao uzrok.
    Da bude jasno – volim da pišem, samo ne znam šta! To jest, šta je to toliko bitno da se zabeleži: svakodnevni događaji, izmišljotine, ,,nadahnuća’’, snovi? Uvek sam u dilemi.

   








DAKLE


Sa kase bacam pogled na policu sa štampom i u uglu nekih novina, izbuljivši oči i nagnuvši se napred na desnu nogu, pročitah izjavu domaćeg pevača da alkohol i droge nisu rešenje. Ali, avaj, bilo mi je lepo, hoću da kažem prijatno, ugodno: bio sam u inostranim Puma patikama, udobnim i dugotrajnim, ali pre svega udobnim, pa i lepim, i... naravno, tu su se po krvotoku preganjala dva trodona, jedan diazepam i jedan bromazepam, tako da se zaključak sam po sebi nameće. Bila je gužva; nije mi smetala. Ljudi su bili bliski; nije mi smetalo. Na kraju sam platio, uzeo namirnice i otišao kući. Bez posla, para, pičke; nije mi smetalo.


START


    Snovi svake noći. Neprijatni, ponekad zastarašujući, nerazumni. Noćas sam bio u stranoj zemlji. Pored nekog naučnog instituta vezao sam svoje biciklo. Sreo sam ljude iz školskih dana. Bili su ljubazni prema meni. Iskreno ljubazni. Previše ljubazni. Predusretljivi, prijatni, uslužni. Čudni. I to me je preplašilo, a ne bi nikako trebalo.

    Jutrom – strah! Posežem za lekom. Ne znam da se izborim.


STAR


    Opet san. Zaboravljen ali čini se i potpuno nebitan. Probuđen sa utiskom da je potrebna neka organizovanost nakon toliko vremena provedog van svih tokova. Ali, grešim, potrbna je samo spontanost – organizovanost će me ubiti, lagano i podmuklo kako to uvek ona radi. Ne mogu da uđem ni u kolotečinu – taj voz je otišao. Ali ta nervoza, rastrzanost, neopredeljenost, a treba se nekako prepustiti trenutku. Samo to bi bilo dovoljno.




ZLI DUSI

    Nema veće sreće nego sebe pregoreti
                                            Dostojevski

    ,,Tunjav’’ (ne voli, ili ne ume, ne želi, šta li?, da komunicira sa ljudima, naročito ženama), ili ,,mutav’’ (tiho priča, a samim tim i nerazumno, a i, iskreno, ne voli baš da priča tj. da iznosi svoje stavove o koječemu), to su samo neke od karakternih osobina koje su junaku ove kratke priče nametnute, i s vremena na vreme spočitavane, a koje on, uporan k’o mazga, ne želi da promeni, makar ublaži na radost bližnjih, a u stvari on - ne želi! jer - ne može!, da, jednostavno ne može sve da i to želi više od svega i da je usredsređen na to neprestano, već, reklo bi se, nekako instinktivno osećao da je to obična baljezgarija, dakle, sada...
    ... ako smo bez zajedljivih misli i sasvim tihi, možemo uočiti junaka ove kratke priče kako sedi na rolostolici sa ispruženim nogama (omiljeni mu položaj) i u rucu drži neku knjigu (iz biblioteke) i čita, ali se i nervira, nešto ga grize, iznutra, jako, a šta to?, eto, jed zbog nekog imbecila koji je našao za shodno da prepravlja napisano, tj. da menja veličinu slova (,,bog’’ mora biti uvek ,,Bog’’, na primer) , da precrta po njegovom shvatanju života nepovoljne rečenice (jedva uočljiva jadikovka nekog lika pred ženidbu da time gubi i svoju slobodu, na primer), ili da dopisuje komentare ispod nekih (da će se zbog te izjave goreti u paklu neki tamo lik, na primer), i da je, a to je zapanjujuće, ta ,,imbecilna upornost’’ fascinantna, jer traje i traje, do samoga kraja, stranica: 843. 
                                                                                           

TRI-DVA


   Ateista, umišljeni danguba, paranoik, rekonvalscentni alkos, stalno pod nekim sumnjivim pilulama, lažov omanje štetnosti, ćutljiv, ali, osoba koja već decenijama ima dobar san, koja upoznaje strahote insomnije, recimo, dva-tri puta godišnje, pa ti vidi.


NOVAC



Uleće sumanuta
a suštinu saznajem na samom početku:
,,Još samo bradu da pustiš!
                                            Samotnjak!
                                                                 Nadji neku ženu!’’

A j a s a m o ćuuuutiiiiiimmm...
(ne ono ,,pametno’’)

Za triper-oluje
koje ponekad moram da slušam
uspevam,
tu i tamo,
da ne pokušavam da nađem smisao,
vezu s bilo čim,
razumevanje,
bilo šta,
a samo je tako ispravno – dooobroo je ne čačkati svoje nerve!  

PET

    Sedim za stolom sa dva penzionera i iz prve ruke saznajem kako se to za neuspehe i sve nedaće u životu mogu okriviti drugi, njihova zloba, zavist, kako se to drugi po ceo dan bave samo uništavanjem nečijih sudbina i pravljenjem klopki, a kako je to eto sasvim suprotno od njih, koji su ogromnog srca, spremni da pomognu, pa i sada mada više puta izneveravani; a što se tiče znanja, stručnosti, o tome je i suvišno ma šta govoriti, jer, eto, jedno drugo neprestano zatrpavaju komplimentima i to toliko da nastaje neko gušenje, ali se traži još i još pa i po cenu života, sve do same smrti. Amin.




POČETAK


    Kad je završio svoju tiradu ustao je sa stolice, rekao ,,Dosta, da...’’, pao na kolena i zabio glavu u patos. Nešto kao noj. Glava je ušla u beton kao u puding.
    Niko se nije uplašio.  
    Tako je i završena promocija novog romana Svetislava Basare.


SVETSKI PUTNIK

    Još jedno jutro između dve geografske dužine. Samo dva puta, na kratko, sam izlazio van ove dve, i ulazio u druge dve.






DOSADA
   
    Demokratija, krvavi pir u ludnicama:  
oznojeni, koji se vuku po teretanama i muče svoje telo
panduri, moja patološka ali ne i zabrinjavajuća, postojana mržnja
žene, koje su ubeđene da su napisale ljubavni roman
biciklisti, u vožnji bez cilja, poletni
dobričine, koji se mogu siti ispričati s nepoznatima
oni, kojima je sumanuto skakutanje ptica u kavezu neki lep i opuštajući hobi
    Za sada.

    Fizički bol, koji je neophodan, a ne mazohizam u šta sam, u bunilu i agoniji, gutajući sedative, bio ubeđen, a čine ga:
cigarete
votka
trodon
oglasi za posao
biblioteka i hemoroidi
teskoba
jutra
nedostatak vremena
ljudi na ulici
mučnina u stomaku
tremens
bekstvo

CILJ


    Oštra zimska belina mi bode zenice koje su izgleda postale preosetljive od kombinacije kojekakvih lekova.
    Jedna zanimljiva knjiga mi stoji dugo otvorena u krilu, ali očni kapci su teški, a misli pravolinijske, neodređene. Gubim se često, a u povratku, od ko zna odakle, naprežem se da nađem smisao i u najprostijoj rečenici.
      

JUTRO, ZATIM JUTRO


    Jedna devojka, prodavačica, gde kupujem hleb, odlučila je da joj postanem stran. Moj je to gubitak, bez dileme, jer, realno, nema u mom životu toliko ljudi kojima sam nešto podnošljiv, a kamoli drag. Izgleda, nisam ispunio nešto njeno, nešto žensko, a meni nepoznato. Njeno je oružje što mi se sada obraća sa ,,vi’’. Zbunjen, osećam se kao da imam sedamdeset godina. I ne samo to. Glas joj je hladan i formalan, ali oči, iako drske i napete, poseduju u uglu neku iskru svetlosti i straha, da kažem samilosti, ili se samo varam. Uostalom, ko zna.  





VOLJA KAO PREDSTAVA, DA?


    Danas sam bezvoljan, depresivan. Razmišljam: ,,Potpuno je svejedno...’’ Mislim da je najbolje osloboditi se svih misli. Gledati TV? Ali nisam siguran da će to puno pomoći. Ako postoji ,,potpuno je svejedno...’’ ništa, dakle, ne pomaže. I na kraju, tek sada sam svestan da mi nijedan dan ne prolazi bez depresije.
   
    Dakle, rešio sam da proživim ostatak života što bismislenije, a to bi na neki način, čini mi se, podrazumevalo gubljenja pojma o vremenu, o proticanju vremena, a može se postići na neki od sledećih načina, po mome i kako sam ja to smislio, što ne znači da je tačno, ali deluje meni ubedljivo: raditi u firmi neki posao u struci i imati nadređenog, a u međuvremenu, recimo, čitati knjige.


VOZ - PIROT


    Zašto više ne bežim kao nekada? Zato što sada znam da sve što jesam je fizički deo mene.
    Uskoro, verovatno, idem na put, da radim. Nadam se.
    Razmišljam: imam tikove, a oni nastaju kad sam napet, nastaju bez jasnog razloga, napetost onda prouzrokuje drhtanje, i stvara se strah od ljudi da ne primete te tikove. Strah stvara još veći strah, intenzivnije drhtanje koje želi da spreči pojavu tikova, i ja se samo više gubim.
    Kada radim posao u struci dosta se krećem i uglavnom se zaboravim, svoje telo, i bolje je. Ne razmišljam unapred.
    Dakle, potrebno mi je da odem, ali je sada, dok sam još tu, svakodnevno prisutna strepnja. Strepnja od buduće reakcije sopstvenog tela.
    Krug.


GOBI


    Vremena na pretek, pa čitam. Rekao bih, preterano.
    Učestvujem na književnim konkursima tu i tamo. Kad mi pošalju zbirku zapitam se i, vratim se starom čitanju, čitanju knjiga.
    Setim se Ničea: ,,Krv i reči... jedno te isto...’’
    Anesteziolizi, obućari, električari, lopovi, političari, panduri, dunđeri, mufljuzi, umobolni, alkosi, preprodavci, svuda oko mene a i ja sa svojom školom i zanimanjem. Ima tu poezije za mene. Za svakoga ima, uostalom.
   
    ,,krv, reči...’’, Niče,
ovo je poslednje.


KRAJ, JOŠ JEDNOM

   
    Ovo je mučenje koje sam stvorio sebi, tvrdoglavo. Uteha je - iz neke lepe potrebe, ili nedovoljnosti i učmalosti, pa onda pasije, i želje, ali se sve mora, ako pređe svoju zacrtanu granicu, iz inata, preobraziti u govno.
    Uništena mi je potrebna britkost u rečima neophodna za finu, banalnu, svakodnevnu, komunikaciju sa ljudima. Sužena je i perspektiva. A žene su sada dalje nego ikada.
    Uostalom, knjiga koju držim u krilu mi sama govori da mi je dosadno!

LAKO JE


    Zašto bi ispunjen čovek osećao makar i malecku potrebu da stvara decu?
    Recimo, na kraju krajeva, da to radi svesno, iz dosade, u blagostanju, da drugima udovolji? -  kako to zvuči?: istinito? surovo neljudski?


SLUŠATI


    Čitavo brdo polu-saveta se svaljuje na mene. Nervi se kidaju, osećam pucanje, i reagujem na reči koje dolaze: vičem, psujem. Ne vredi, to je jalova odbrana. A ne mogu da pobegnem. Znam da nema mesta gde bih. 

GLEDAMO


    Očarana sam. Limena kutija (kiosk, za neke) ima šest uglova. Krov joj je ružno trapoezasto-sumanuto oblikovan, ili projektovan, da je baš ono što mislim: ružan. Ispred, u isprednanini je hartija. Gomila nje. Da kažem da ima ona i nešto od onoga što je po Šopenhaueru jedan od dva osnovna i jedina nagona a što se ubacuje u želudac. Ali! to je po meni deveti od nekih deset delova sadržine. Hartija je obimna. Preobimna.
    Ja radim na građevini. Kupujem jutrom u pekari jednu kiflicu sa sirom. Jednom električaru, koji je i električar na gradilištu, plaćam prevoz kolima, i to onoliko koliko bi me koštao prevoz autobusom, samo što u ovom slučaju idem autom.
    Radim na nekoj separaciji otpadnih voda. Daleko van grada.
    Od troškova imam ono što sam napomenuo. Mislim na osnovne troškove.
    Kada dođem kući, presvučem se, očetkam farmerke od prašine, večeram, obrijem se, okupam, i tu uradim još po nešto. Ne volim da gledam TV - nekako me podseća na sutra.
    Šta radim ja posle svega.
    Čitam knjige.
    I fantaziram o glupostima.




ZAMENA TLA

pušenje je štetno – piše latinicom, ali ja sam bespomoćan

ovo je tlo (humus, šljunak...)
i zove se: država
i u ovoj državi postoji predsednik koji je predsednik države
ali, meni se on dojmi nikako, a ni neko da je mesto njega, da bude jasnije

ja – radim
,,posao u struci’’, tj. ono za šta imam papire škole
a škola, to je tzv. ustanova države (hodnici, prostorije, ustanovljena hijerarhija i nadležnosti... tako, nešto kao ludnica, ili, kao bolnica)
viđeniji državljani je dosta često stavljaju u kontekst reči ,,stub’’,
ali i to mi čak ne smeta, iako je apsurd

ja sam, kako bih rekao, po karakteru, udaljen, da kažem to što tačnije
jer radim nešto, hodam, pušim cigarete, razmišljam da ne pogrešim dok radim
i ne bojim se – ali, to je već stvar iskustva

postoji taj pisac, i ta knjiga, ima u sebi poprilično stranica, pisana je desetak godina, i u njoj je sažeta filozofija svih prethodika u jednoj rečenici,
da parafraziram to:
dakle, jedan orao naparavi dva, tri zamaha krilima da pređe put od jedne do druge kuće,
udaljene, recimo 100 meatara,
a u tim kućama su ljudi koji ne bi mogli da ostvare sličan poduhvat, nikada,
i to nije antropološka začkoljica, nego je jednostavno tako


UZOR


    Nakon dve godine usamljenosti, udaljenosti od ljudi i ,,deljenja’’ doživljaja, danas – dve nedelje potom, misli su rastzane. Misli lutaju slobodno, u svom haosu, bez kontrole. Ali, čekam. Čekaću, jer znam.
    Zaratustra je sišao još jednom s planine. Među ljude. Mnoge stvari je zaboravio. Mnoge stvari mora iznova da nauči. Jer – Zaratustra je sada malo dete.






MUZIL

    Tačno sedamdeset godina od puškaranja... velikog puškaranja... između velikih, bogatih, licem u lice...
    Tako je, otprilike, razmišljao Muzilov Mosbruger u ćeliji dok je čekao vešanje, ili slobodu, ne znam, možda i nešto treće, jer se to nalazi negde posle pola knjige.
    Kako to znam? Jednostavno je. Ako je Muzil mogao da nam podari čitav Svet kao volju i predstavu jednog ubice žena (?), mogu i ja da idem sto godina unapred, i isto izmišljam. A ograđujem se ako je Muzil ubio neku ženu, ili nekad malo odležao u zatvoru, pa sve to onda spojio. Mada... opet nemoguće! Dakle, izmišljotina. Napominjem: neverovatno prijatno za čitanje; za njega - poturanje sopstvenog mozgarenja. Ili zabave.
    Pitam se šta će biti sa ekonomijom ako se naširoko zarati. Propašće, naravno, ali kako meni?! Šta ja da radim? Gde da idem? Da bežim u Australiju?
    Imam jednu knjižicu, časopis-knjigu, onako, za intelektualce, da kažem. Negde u sredini su date pesimističke misli raznoraznih. Jedan glasi, da ne prepisujem, ali ovako: Švajcarska? Oni nisu ratovali 700 godina, i šta? Izmisli su za to vreme samo zidni sat sa kukavicom koja izleće!
    Šta ja mislim o tome? Ne znam. Smešno je. To jest, smešno zvuči. Prigodno za društvo, da se napomene kao upadica u priču. A da li sam ja društven?


ZAMORCI


Brojevi me zbunjuju
Recimo, ,,imam još 1/3 života’’, recimo to, a to ništa ne znači,
na stranu netačnost! – to ništa ne znači!
Zbunjuju me, jer su često u glavi, ništa više

A, recimo, mislim i na rak pankreasa,
(nikotinsko-alkoholičarsko iživljavanje)
jer, po mome, takvoj sam pošasti najpribližniji,
a to opet ništa ne znači, baš ništa,
a nalazi se u mojoj glavi, misao samo od sebe mi dolazi

Čudno, jer ne mislim o tome, svesno,
ili, ja to mislim, ali nekako kao da neko drugi za mene to misli
Kada bih sada laprdao o strahu slagao bih naveliko,
zato, ostajem samo pri konstataciji





GRANULE


    Oteran sa posla. Noć je prošla. Upozoren sam da ostavim cigarete. Kao alibi mi se prikazuju tri hiljadarke, kao ,,sve što je ostalo’’, i ,,tačka’’.
    Samo kad bi bilo tako lako ostaviti cigarete.
    Nije bitno.
   
    Bio sam do gradilišta da usaglasimo dnevnice. Sve je u redu.
    Optičar mi je korigovao naočare.
    Overio sam zdravstvenu knjižicu.
    Razmišljam, eto, da već jednom, a govori mi se stalno, odem do tog ortopeda, a ,,naš je čovek’’, snimim tu moju kičmu, i iskukam trodone.
    Uzimam sedative, ali trodon mi daje hrabrost. Dakle, ne bih da delujem na mišiće, nego mozak.

    Stvari su čudne. Ljudi nikakavi.
    Posao stvara nervozu. Nervoza uništava ljubav. Ne znam ni kako ni zašto. Čak se i ne primećuje kako ona nestaje. Može jedino da se apstraktno konstatuje da je nema i da je recimo zakopana u neko blato.

    Moje telo! Svestan sam ga previše.
    Dosta mi je svega.
    Ne živi mi se.
    Rado bih umro.
   




Whatsapp Button works on Mobile Device only

Pretraga. Dijakritički znaci su obavezni. Nakon toga pritisnite "enter".